Biografije // Obitelj Kuzmanić - Kurtičevi


Obitelj Kuzmanić - Kurtičevi

Bosiljka Terze rodila se u obitelji Kuzmanić 17. kolovoza 1926. na Lučcu u Splitu u težačkoj obitelji kakvih je bilo mnogo u to vrijeme u Splitu. Istražujući sudionike sportskih događaja u vrijeme njene mladosti, učinila mise jako zanimljiva njena priča i sjećanja na dane djetinjstva i mladosti. Tako se rodila ideja da to podijelim sa svima vama koji se s nostalgijom sjećate starih vremena i Splita od prije gotovo sto godina. Iz svojih zaboravljenih arhiva izvukao sam ovu zanimljivu priču o obitelji Kuzmanić – Kurtičevi . Pisana je u prvom licu i u originalu kako ju je plemenita Bosiljka i ispričala.

Štorija o obitelji Josipa Kuzmanića - Kurte

Rodila sam se 17. kolovoza 1926. godine u Splitu na Lučac. Udala sam se za Aleksandra Terzu. Moja obitelj bila je težačka. Odgojena sam u radnoj i strogoj zajednici, tako da mi ništa u životu nije bilo teško. Obiteljska kuća bila je u Tartaljinoj ulici br. 39 nasuprot samostana Klarisa. Baba Mare rođ. Peračić sa Vrh Lučca u braku s dida Jozom porodila je pet sinova i jednu kćer. Redom su se zvali Ante, Petar, Lovre, Andrija, Duje i kćer Vice. Teta Vice se kasnije udala za pok. Vicka Ivaniševića iz Trumbušca. Porodila je tri sina, ali, nažalost, svi su umrli. Polovinu kuće je moj dida Jozo kupio u Marina Kuzmanića - Tegetovi iz Omiške ulice. U drugoj polovini kuće živjela je obitelj pok. Šimuna Viđaka.
U kući je bila konoba. Moja baba Mare bila je nepismena i cilu godinu je prodavala vino. Na bačvi bi kredom označavala koliko je ko od gostiju popio vina. Duža crta označavala je litru a kraća pola litre vina. Obično bi se subotom plaćalo vino koje se popilo kroz sedmicu. Baba Mare bi onda izbrisala sve crte sa bačve i svima govorila : „Blagoslova popili“. Imali smo svaku godinu preko pet vaguni vina.
Baba Mare je bila prilično debela ali je isto puno radila. Sićam se da joj je jednom prilikom od napora pukla vena na nozi. Neviste su se ustrčale oko nje. Mazale su joj i previjale nogu. Napunija bi se pun kotal bilih krpi te se ložilo i sušilo.
Ja i rodica Marija, kćer od barba Ante, često smo na smjene pomagale babi prodavati vino. U našu konobu je svako jutro dolazila jedna žena sa sićom na glavi. Prolazila bi niz ulicu i vičući prodavala kuhani graj (slanutak).

Kuzmanići na okupu u svome vinogradu
Kuzmanići na okupu u svome vinogradu

Dida Jozo volio je svako jutro otići na Gripe (Vidilica). Tu je bila naša zemlja puna zelenja i voća. Imali smo smokve petrovače, kruške, šipke, mendule i drugo. Dida je sadija zelen, pomidore, selen i petrusimul. Malo toga bi došlo u našu kuću. Njemu su tamo dolazile sluškinje iz okolnih kuća sa Vidilice i kupovale sve to što je uzgajao. Novac koji bi zaradio od prodaje stavljao bi u kesu od kože i zakopao ispod stabla. Kad bi prikupio dovoljno novca kupovao bi neke stvari za kuću, pogotovo lumbrele za muške. Nas tri malo starije cure morale smo didi u Gripe zalivat vrtle. U doba fruta donili bi iz polja vriču cata. Uvećer bi uzeli catu, pjat i nož i pravo u dvor guštat. Familje se u žensku dicu nisu dirale, tako da smo bile šnajderice, činovnice i druge struke. Iza rata smo učile nepismene za Biokovsko – neretvanski okrug.

Kuzmanići na Strossmayerovom plesu
Kuzmanići na Strossmayerovom plesu

Moj pokojni otac Petar bio je građevinski poduzetnik. Vodio je radove na cesti Split – Omiš u vrime Drugog svjetskog rata. Osim toga zaslužan je za izgradnju skalina na Marjanu, fundamenat današnje Banovine, prilaz moru na Zvončacu i dr. Ured mu ze nalazio na Općini, današnja Županija. Prvi suradnici bili su mu pok. Inž. Tonči Barać koji je živio na Bačvice u kući legendarnog Luke Kaliterne, te pok. Vito Trumbić iz Smodlakine ulice, nasuprot samostana Klarisa. Njima se znao pridružiti i Šime Viceić. Koji put društvo mu je zna činit i Ivan Brkljača sa stanom u Radunici. Njegov sin je bio golman u Hajduka. Družina je skoro svaku subotu izlazila na more i kalavala parangale. Kaić smo držali na Ovčice odma do Bačvica. Otac ga je opremija motorom i veslima. Imali smo i feral Petromax. Sićam se da sam jedan put skoro ocu napravila veliku štetu. Na ovi feral se stavlja redina. To je bila kesica od prozirnog papira koja se pomljivo trebala otvoriti i staviti na feral. Na vrhu je imala vezicu i kod pumpanja ferala bi se napuhala. Redina bi svitlila u ovom feralu Petromax. Kako sam tada bila mala mislila sam da je to neka kapica i uvatila sam je rukom. Na moju žalost čim sam je takla ona se raspala. Možete misliti kako sam se pripala što će otac reći. Sve je prošlo dobro jer je otac imao još tih redina pa je lako zaminija. Lovilo se u to doba dosta ribe. Koji put bi se osladili i sa zubacem. Jedino je moj moj otac više volija loviti nego jist ribu.

Barba Ante bio je težak i poljar. Imao je psa Tigra i svi su ga se lupeži bojali. Kuda bi prolazio težacima nije falilo ni zrno grožđa. Kuzmanići su svoje zemlje imali u Žnjanu, oko crkve Gospe od Žnjana, u Križine, Poljud i Gripe. Nažalost za vrijeme Drugog svjetskog rata na Žnjanu je nagazio na minu. Našao se na zemlji, a pola noge do kolina odletilo je u brig poviše mora. U drugu ranjenu nogu mogla je stati šaka. Sjedeći tako na zemlji skinuo je sa sebe jaketu i zavio nogu. Braća su čula eksploziju dotrčala do njega i hitno ga brebacila u bolnicu. Pamtim ga po dobrome, a govorio je 4-5 jezika.

Barba Lovre bio je čudo od čovika. Razumio se u račune, a znao je napamet množiti i veće cifre. On je bio u neku ruku vođa naše zajednice. Račune i kasu držao je u svojoj sobi i to u škrinjici. Bio je i malo čudan čovik. U konobu je držao malu motiku. Jedva bi dao osnovnu školu muškoj dici i onda pravo u polje. Tako je njih sedmoricu povukao u polje, dok su druga dva završili za zidara i tokara. Nas ženske dice bilo je osam, sve skupa sedamnaest dice.

Barba Andrija i Duje bili su težaci i lovci. Ponekad je s njima u lov išao Petar Čulić – Viskota koji je bio brat tete Vinke. Lovili su u Splitskom polju i Žnjanu. Ako bi prilikom izlaska iz kuće na ulici vidili udovicu ili časnu, brže bolje bi se vratili u kuću. Virovali su da im to donosi pegulu u lovu. Tek kad bi sve bilo čisto, odlazili su u lov. Stavljali bi lace u vinograde i tako uvatili kojega zeca. To je za nas dicu bila prava poslastica. Moj rođak David bi od gušta pojeo glavu od zeca. Koji put bi mali Jozo Duplančić, sin Petra – Zekeja iz Duplančića dvora, uranio i ukrao zeca sa laca. Inače je Petar Duplančić- Zekeja oženio Ivanicu rođenu sestru moje matere Petre. Barba Andrija i Duje su ponekad odlazili u Dugopolje i družili se sa Stipanom Vučkovićem. Njegova dva sina Luka i Jozo su povremeno, kao težaci, radili u našem polju. Poznati glumac Aljoša Vučković zvani Ferata je sin sada već pokojnog Luke. Barba Duje je uz to imao lip glas tako da je pjevao u zboru u Kazalište. Bio je rođen 1906., a barba Andrija 1903. godine. Svi su bili jako pametni i sposobni.

Imali smo veliki dvor, a u dvoru dvi smokve zimice. Tu se nalazila praonica, praščarnica, dva konja i kar. Ovaj kar vozio je Ante Dorić – Sokol koji je bio brat moje majke Petre Dorić iz Prvanove ulice na Radunici. Kad je bilo vrime od jematve, karom bi sa dva konja i koslatom privozija mast. Barba Lovre bi čeka doma da stigne kar s mastom iz polja. Onda bi se uzvrtija u dvoru i vika : „Ženske doli!“ Obično bi se kalale moja mater Petra i tete Vinka i Marica. Iz koslate bi se mast bacala u velike kace na koje se stavljala tvrda žica da se gromula mast. Iza toga bi se turnjalo, a one češnje od grožđa se stavljalo u dublje kace i nalilo vode. To se zvalo bevanda i rizilo bi kad bi se pilo. Imali smo veliki i mali turanj. Mali je služio za prošek. Odabralo bi se dobro grožđe na pola osušilo i turnjalo. Nažalost za vrijeme Drugog svjetskog rata, barba Ante Dorić bio je teško ranjen od kojih rana je i umro na Malti. Imali smo guske, kokoši, pet prasaca, dva tovara. Mi dica znali smo u dvoru ispod smokve napraviti jamu i igrati na mendule. Često bi nas dopalo žeti šenicu u Žnjan i Poljud. Imali smo kužinu u potkrovlju. Tu je bija veliki stol s dva banka za muške i manji stol s bancima za nas dicu. Čekalo bi se da muški dođu iz polja i onda svi za stol. Morao je biti red i tišina. Imali smo veliki lonac u kojeg bi stalo deset kila mesa za svih nas koliko nas je bilo. Mi dica smo morali uzavrit taj lonac na lozje što bi donili iz polja. Moje tete su kuhale, dilile obide i večere. Muškima smo nosili obid u polje u loncu obično oko dvi ure. Moj rođak David, sin barba Ante, imao je običaj povirit na špaker u lonac kad bi se vratio iz polja. Od velike priše jedan put se dobro opekao. Otac mu je ispiva pismu koja glasi:

Oj Davide gnjizdo sokolovo
pokraj Svete Klare zavijeno.
Neće Dave manistre ni kruva
nego mesa, kad se na po skuva.
Iz bronzina meso je vadija
pa je jadan ruku isparija.
Viče baba i njegova mati
da mu mesa više neće dati.
Ja Vam gradim barba Pere mrižu
da više neću dirat u lopižu
svako podne prije nek se skuva
bolan ću izist bokun kruva.


David je išao u školu i teško učio. Obično je u žepu od gaća nosio marendu i bočicu. Prije kraja školske godine otac mu je ispjevao pjesmu:

Čale misli i ova je nova
u subotu zatvara se škola.
Zbogom meštre, Bog ti pokoj dao
dosta posla sa mnom si imao.
Tuka si me i puno učija,
ali me ništa nisi naučija
jerbo tebe slušat nisan tija
ispod klupe slaninu sam jija.
Ako li mi nedaš proći klašu
ja od glavu razbit ću Ti flašu.


Dvi tete bi ostale u dvor i sumprešavale robu od svih obitelji u kući. U to vrime su sumpreši bili na žeravu od garbuna. Kad bi došao Božić dvi bi se tete cilu noć uvatile friganja fritula da bude za sve obitelji. Sićam se da nas je bilo ukupno 33, a ostalo 29 jer je četvero male dice umrlo. Teta Luiđa, kao najstarija, bila je zadužena samo za kupovinu. Znala je di triba otić za naći dobre tripice, friško meso i ostalo.
Svake godine, dva dana prije Velikog petka, a i prije Badnjeg dana, u praoni u velikom maštilu, od tri uva, močilo bi se 6-7 bakalari u puno vode. Sutradan bi tete sa baturicama istukle bakalare, da omekšaju, a onda bi ih opet vratile u čistu vodu. Vadili bi se na sam blagdan, istrgali, očistili i s njima na brujet. Baba Mare je volila da se u kuvanju stavi nekoliko suvih šljiva. U praoni smo imali nekoliko maštili koji su nam služili za okupat se. U to vrime nismo znali za banj.

Osim pasa Tigra imali smo još dva lovačka Labu i Tutu. Ipak Tigar je bio poseban. Barba Ante se često s njim igrao sakrivajući kapu po dvoru. Nije bilo šanse da je Tigar ne pronađe. Za vrijeme rata ubio ga je geler od bačene bombe. U dvoru se sprovodio velik dio našeg života. Nediljom popodne bi došle i druge žene, naše suside pa bi se igrala tombola. Notavalo bi se sa kamenčićima.

Sve ove lipe slike nestale su kad je učinija rat. Za jednog bombardiranja Splita bomba je pala blizu naše kuće. Od siline eksplozije letila je šenica i kukuruz, a vino je iz rabijenih bačvi u potocima teklo niz Tartaljinu ulicu. Očešalo je i dida po glavi, tako da je bija ranjen. Nakon toga smo se sklonili u Smrdečac u moga dida Ivana Dorića. Sićam se bombardiranja kad su bombe pale iza zvonika sv. Klare na Pazar i ubile puno ljudi. Srušija se i dil crkve sv. Petra na Pazaru, a kampanel je osta cili. U njemu se spasija Marijan Kuzmanić – Drimalica iz Kuzmanića ulice. Po zavšeku rata radili smo udarnički i od kamena crkve sv. Petra izgradili osnovnu školu na Visokoj. Jedne sam godine bila s ocem i materom u kazalište i to za vrime poklada. Bio je i društveni ples što mi se posebno svidilo. Kad smo došli doma, mater mi je našla u velu na glavi zlatnu špilju sa velikom glavom. Na izlazu je bila velika gužva i nekoj ženi je ispala. Rekli su materi da se ne javlja, jer da se svak može javiti.

Kad sam bila malo veća i imala 16-17 godina, odlazila sam sa prijateljicama šetat rivom. Bile smo dosta sramežljive i tribalo nam je nekoliko miseci da se odvažimo šetat i Pjacom. Iza toga smo počele odlaziti u kino i na ples. Znale smo otići i na maskenbal u Gusara. Tribalo je pazit da se ne vratiš u kasnu uru radi roditelja.


Kuzmanići na Žnjanu
Kuzmanići na Žnjanu

Blagdan Gospe od Žnjana

Svake godine na 5. kolovoza slavi se Gospe od Žnjana. Crkvicu su podigli splitski težaci 1885. godine. Toga jutra, u ranu zoru, oko 4 sata došao bi u karu Marin Duplančić iz Tartaljine ulice na početak Trumbušca. Tu je živio Vicko Šegvić koji je čuvao sude od bratovštine sv. Petra. Ja i mater bi te sude stavile u kar i pravac na Žnjan. Sve to bi organizirao Duje Duplančić sa ženom Franom sa Manuša. Fešta bi počela jutarnjom misom nakon koje se častilo prisutne keksima, prošekom i sokom. Inženjer Visko Dvornik iz familje Krajičinovi donio bi botilju fine orahovice stare puno godin. Crkvica je bila cili dan otvorena. Misu su održavali kapucini Gospe od Poišana sa svojim zborom. Zatim bi krenule pripreme za obid. Vrtilo bi se 2 – 3 janjca, a rižot bi se kuva u teći od 30 litara. Jilo bi se, pilo i veselilo. Pridružio bi se i Mile Blažević – Demer iz Varoša sa cilim sirom i demjanom vina. Uvik bi bilo i nekog od pozvanih gostiju. Iza obida bi se rizale dinje, koje su cilo jutro bile u vodu. Na savku fetu si moga poći do Brača, kolike su bile.

Od popodne je bila misa sa blagoslovom, a iza toga bi se opet jilo, pilo i pivalo sve do kasno u noć. Ovi lipi običaji ostali su sve do danas. Neke su se stvari malo prominile, ali to je normalno. Ključ od crkve je kod don Ante iz crkve sv. Lovre. Lipo je da se svake godine nađemo, častimo i družimo.

Obitelj Kuzmanić - Kurtičevi
- Ante je oženio Luiđu Kuzmanić s Vrha Lučca iz obitelji Bileta. Imali su sinove Jozu , Davida i kćer Mariju.
- Petar je oženio Petru Dorić pok. Ivana Prvanova iz obitelji Mladinovi. Imali su sinove Tomislava, Nikicu , Ratomira i kćer Bosiljku.
- Lovre je oženio Maricu Kuzmanić s Vrha Lučca iz obitelji Drimalovi. Imali su sinove Slavka, Aleksandra i kćeri Milku, Dragicu i Zlaticu.
- Andija je oženio Zorku Milin iz Sitnog Donjeg. Imali su sina Tonča i kćer Mariju
- Duje je oženio Vinku Čulić pok. Ivana Viskote. Imali su sina Ivu i kćeri Mariju i Tonkicu.

Kasnijih godina Općina je uzela naš dvor i tu napravila novu kuću (Croatia osiguranje). Zauzvrat smo dobili 3 stana u kući zgrađenoj na susjednom dvoru Viđakovih. U staroj kući ostala su dva stana, prvi i drugi kat za dvi obitelji.
Na bruškete se vrtilo i tri su brata otišli u stanove koje je dodjelila Općina, a dva su brata ostala u staroj kući. Tako su se te daleke 1959. godine razdilili Kurtičevi i svak je krenija svojim putom.

Tomislav Kuzmanić i njegov vjerni tovar
Tomislav Kuzmanić i njegov vjerni tovar


Mladen Cukrov